Subota 21.9.2019.

Kako liberalni revizionizam vodi ka negaciji Holokausta

Recenzija knjige Borisa Rašete "Staljinovi ubojice, Tito i Krleža"

Knjiga "Staljinovi ubojice, Tito i Krleža", sudeći po imenu, naizgled potvrđuje pravilo tržišta prema kojem je bitno da je naslov knjige zanimljiviji od same knjige. Međutim, ovde to stvarno nije slučaj. Autor, novinar Boris Rašeta, na 250 uzbudljivih strana pokušava da rekonstruiše biografije Jugoslovena koji su bili obaveštajci u službi Sovjetskog Saveza - Mustafe Golubića, Pavla Bastajića i Ivana Srebrenjaka. Oni su "Staljinovi ubojice", a njihov odnos sa Titom i Krležom je predmet knjige. Problem knjige nije prvenstveno u biografijama ovih pojedinaca, nego u senzacionalističkom, na momente faktografski netačnom, i potpuno ideološkom prikazivanju istorije.

Ko su „Staljinovi ubojice“?

Pre nego što dođemo do centralne teze knjige, vredi se osvrnuti na biografski aspekt. Ako ova knjiga ima neku vrednost, to je što ona predstavlja solidnu sintezu postojećih biografskih podataka o Golubiću, Bastajiću i Srebrenjaku. Rašeta je sakupio većinu relevantnih objavljenih primarnih i sekundarnih izvora o trojici obaveštajaca i poprilično verodostojno obeležio neke ključne aspekte njihovih karijera. U slučaju Mustafe Golubića, autor ističe da je bio obaveštajac Crvene armije, a ne NKVD-a, te čak i uspešno locira poreklo bizarnog mita po kom je Golubić navodno imao ličnu vezu sa Staljinom i ulazio kod njega kad je hteo.[1] Ovo je, u moru senzacionalnih mitova i budalaština o Golubiću, ogroman uspeh. Rašeta, međutim, verno prati tradiciju Golubićevih biografa i „biografa“ poslednjih četvrt veka time što izbegava jedini ozbiljan akademski rad o Golubiću – članak Ubavke Vujošević iz časopisa Istorija 20. veka,objavljen još 1993. godine.[2]

Kroz sve tri biografske priče, koje se međusobno isprepletaju, upleteni su i Rašetini didaktički komentari koji objašnjavaju čitaocu kako da razume komunizam kao ideologiju. Zarad tih didaktičkih komentara, kao prva žrtva pada biografski aspekt knjige. Autor počinje svoju centralnu tezu da prepliće sa gomilom postojećih istorijskih mitova. Tako, na primer, ponavlja, ritualistički i nekritički, da je Blagoje Parović u Španiji poginuo „pod nerazjašnjenim okolnostima“,[3] iako su okolnosti Parovićeve smrti itekako razjašnjene. Pored toga, narativ često skreće sa jedne teme na drugu, da bi ih naizgled povezao, iako nikakve jasne veze, osim piščeve mašte, ne postoje. Tako sa priče o Rodoljubu Čolakoviću autor niotkud „skače“ na Willija Münzenberga, majstora komunističke propagande, koji 1937. godine napušta rad u Kominterni usled likvidacija svojih saboraca iz Komunističke partije Nemačke, te biva ubijen u Parizu od strane NKVD-a 1940. godine. Autor se onda pita da li su ga ubili „možda baš Golubić i Bastajić“,[4] iako u drugim delovima knjige istupa upravo protiv takve mitomanije. 

U potrazi za „komunističkim dželatima“ Golubićem i Bastajićem, Rašeta na kraju, uprkos svojom početnom obračunu sa mitomanijom, i sam poseže za istorijskim falsifikatom. Taj falsifikat je članak izvesnog Gorana Raguža, kojem je Vlajko Begović navodno opisao svoje poznanstvo sa Golubićem i učešće u brutalnim ubistvima pod njegovim rukovodstvom. Ovaj članak proteže se kroz nekoliko poglavlja knjige.[5] Upoznali su se, prema ovom Begovićevom navodnom svedočenju, na „Akademiji NKVD-a u Kijevu, negdje u proljeće 1933. godine“.[6] Iz nekog razloga, Rašeti nije neobično da Golubić odjednom radi za NKVD, iako je sam ranije napisao da je to mit, i pozvao se na Čolakovića koji je još pre pola veka istakao da je Golubić bio obaveštajac Crvene armije, a ne NKVD-a.[7] Takođe mu nije neobično što je podatak u kontradikciji sa Begovićevom biografijom sa Wikipedije, koju citira pet stranica ranije, a koja kaže da je Begović od 1933. do 1935. godine bio u Francuskoj.[8] Takođe, Rašeta ne dovodi u pitanje kako to da se Begović pod stare dane odjednom potpunom neznancu raspričao o svojim navodnim zločinima, kada sam više puta navodi da su komunisti uvek i namerno o tim stvarima govorili „malo i škrto,“[9] te da ni sam Krleža, kao komunistički jeretik, nije hteo da prekrši ovaj zakon ćutnje.[10] Autora izgleda ne zanima činjenica da se ništa ni približno slično izjavi Gorana Raguže ne nalazi u ličnom fondu Vlajka Begovića u Istorijskom arhivu Beograda. Takođe, najverovatnije nije upućen u to da svedočanstvo Vlajka Begovića o tome kako ga je regrutovao NKVD postoji u Arhivu Jugoslavije,[11] mada u njemu nema senzacionalističkih priča o Golubiću i ubistvima u Parizu. Događaji se, naravno, odigravaju 1935. i 1936. godine, kada je Begović zapravo bio u Sovjetskom Savezu. 

Quo Vadis, Rašeta?

Kako je knjiga koja je pokušala da izbegne pseudoistorijske mistifikacije završila u pseudoistoriji? Da bismo to razumeli, moramo se osvrnuti na centralnu tezu knjige, koja kao komentar prati sve citirane izvore. Ta teza je da „utopizam“ (po svemu sudeći, definisan kao sve što nije status quo), bilo da dolazi sa levice ili desnice, neminovno vodi u nasilje. Nasilje, kao transistorijski čin, predmet je osude, nezavisno od konteksta. Iz toga proizilazi autorovo viđenje komunizma, koje je u suštini salata liberalnih opštih mesta: komunizam kao pseudoreligija,[12] revolucija kao izraz hobbesovske želje za vlašću zamaskirane tobožnjom pravednošću,[13] komunisti kao loši đaci i „hohštapleri“[14] koji su nekako uprkos tome izrazito načitane i visoko obrazovane ubice[15] koje pomera nasilje zarad nasilja.[16] I naravno, „totalitarizam“ i teror kao jedini mogući ishodi revolucije, sa direktnom linijom kontinuiteta od Robespjera do, verovatno, Staljina i Pola Pota.[17]

Teza komunizma kao pseudoreligije je valjda jedina Rašetina ideja koja i dalje ima pristalice u naučnim istorijskim krugovima.[18] Iako ne sasvim neosnovana, ova teza ne uzima u obzir materijalne uslove koji su komunistički pokret stvorili i učinili masovnim. Rusija je u vreme revolucije bila zemlja u kojoj je, na selu, usled redovnih masovnih gladi, kanibalizam bio poprilično normalna pojava; u velikom broju mesta, seljaci su bili de facto vlasništvo plemstva sve do 1917. godine; žene nisu tretirane mnogo bolje od stoke; kapital je bio u vlasništvu male grupe građana i plemića; i povrh svega toga, nesposoban i sujeveran car je, u pokušaju da spase Carstvo, bacio skoro dva miliona ljudi u smrt. Da su rusko radništvo i seljaštvo, kao i revolucionarna partija koja ih je vodila, hteli prosto religiju, dobili bi je. Međutim, oni su hteli konkretnu promenu materijalnih uslova koju bi ostvarili kroz smenu političke vlasti. O ovim materijalnim uslovima pisali su, akademski i argumentovano, sami boljševici, poput Lava Trockog,[19] antiboljševici poput Orlanda Figesa,[20] i oni u sredini, poput Sheile Fitzpatrick.[21] Ovako širok dijapazon literature Rašeta iz nekog razloga nije konsultovao. Njegovo celokupno viđenje komunizma zasniva se na dve knjige bivših zatočenika GULAG-a, putinovskog neostaljiniste Aleksandra Zinovjeva i Antona Antonova-Ovsejenka, sina čoveka koji je vodio juriš na Zimski dvorac i koji je ubijen kao žrtva Staljinove Velike čistke. I jedne parafraze Bertranda Russella.[22]

Druga ideja knjige, da je komunizam izraz hobbesovske želje za vlašću zamaskirane tobožnjom pravednošću povezana je sa prvom. Psihologizacija u istoriji je uvek problematična, jer je u istinske motive teško proniknuti. Da li je neko poput španskog borca Stevana Belića postao komunista zato što je imao želju za vlašću i nasiljem, ili zato što je sa deset godina, umesto da ide u školu, radio u fabrici, što je tada bilo sasvim normalno i u Ruskom carstvu, i u Austro-Ugarskoj, i u Kraljevini Jugoslaviji?[23] Ako se vratimo na materijalne uslove kao početak istorijske analize, odgovor je očigledan. Pored toga, narativ autora poput Rašete ne objašnjava kako to da oni koji imaju „želju za vlašću“ odlučuju da se decenijama potucaju po zatvorima, ilegali i inostranstvu zarad vlasti koju mnogi nisu ni dočekali živi. U isto vreme, šta raditi sa marksistima poput Vitomira Koraća ili Friedricha Eberta, koji su odlučili da umesto komunista (p)ostanu socijaldemokrate i prihvatili fotelje u vladama kapitalističkih zemalja? Zar ne znači to da su oni imali želju za vlašću? I ako jesu, zašto se njihov tobožnji nenasilni put u „socijalizam“ (koji, za razliku od komunističkog, nikada nije došao) hvali kao bolji od komunističkog, kada su postali saučesnici i sprovodioci brutalnih kapitalističkih i imperijalnih politika?

Još jedan od paradoksa je onda kako su komunisti istovremeno i loši đaci i hohštapleri i intelektualci i ubice. Osim što se tu krije elitistička liberalna ideologija po kojoj visokoobrazovan čovek ne bi trebao da čini zločine (ignorisaćemo na trenutak naše javne intelektualce poput psihijatra Radovana Karadžića ili dramaturga Slobodana Praljaka), Rašeta sam negira svoj argument kada napominje da su ovi ljudi, iako bravari, obućari ili fabrički radnici, ipak bili i učene kosmopolite sa velikim i brojnim zaslugama.[24] Ovde je, recimo, mogla da mu pomogne nedavna knjiga Jamesa R. Barretta o radničkoj klasi, koja se između ostalog bavi i konceptom „proleterskog kosmopolitizma“,[25] te objašnjava naizgled nedokučivu misteriju o tome kako jedan običan radnik može sam da se emancipuje i obrazuje. Iako liberalima to može zvučati neverovatno, obrazovanje je i danas, kao i tada, često pitanje klasne privilegije, a ne individualne sposobnosti.

No, ono što je svakako mnogo aktuelnije, i široj javnosti zanimljivije, jeste pitanje komunističkog nasilja. Ono je obično vezano za nenaučnu teoriju o totalitarizmima. Za pohvalu je što Rašeta, za razliku od mnogih danas, ne baca reč „totalitarizam“ gde god stigne, ali njegovo objašnjenje političkog nasilja u socijalizmu je nedorečeno i zasnovano na daljim mistifikacijama. Ako se vratimo na ranije pomenutog antiboljševičkog istoričara Orlanda Figesa, čak je i on među prvima, nakon otvaranja arhiva u Rusiji devedesetih, bio primoran da kaže da boljševički teror nije bio samo izraz ideologije, nego i velikim delom institucionalizacija popularnog terora koji je počeo mnogo pre Oktobarske revolucije i koji su boljševici hteli da stave pod kontrolu.[26] Taj teror nije bio napad na neutralnu i nevinu državu i vladajuću klasu (što ni država ni vladajuća klasa nikada nisu), nego odgovor potlačenih ljudi koji su vekovima trpeli poniženja i smrt od strane vladajuće klase koja se na njihovim patnjama obogatila. Glembajevi nisu bili puki plod Krležine mašte, uprkos patronizujućem odnosu koji Rašeta ima prema Krležinom opredeljenju za komunizam. Glembajevi su postojali tada, kao što postoje i danas. Crnci u Americi koje ubija policijafrancusko radništvo koje protestuje protiv Macronapoginuli radnici u zemljama Istočne Evrope ili u tekstilnim fabrikama Bangladeša su njihove žrtve. Rašeta je u pravu da je nasilje najveća opasnost – samo što ne vidi izvor svog nasilja, kapitalizam, nego osuđuje one koji odlučuju da na to nasilje odgovore i da se nasilja oslobode.


"Fašizam je gvozdeni obruč koji održava raspadajuće bure kapitalizma." -Karl Radek

Kako to da „Evropske vrednosti“ završe Auschwitzom?

Rašetin sažetak biografija tri do sada nedovoljno istražene ličnosti iz istorije jugoslovenskog komunističkog pokreta je koristan i za istraživače i za entuzijaste, čak i uprkos greškama kao što je navođenje Ragužinog izmišljenog intervjua s Vlajkom Begovićem i perpetuacija mita o navodnom ubistvu Blagoja Parovića od strane svojih saboraca. Međutim širi kontekst i pokušaj objašnjavanja komunizma, oko kojih se vrti cela knjiga, na nivou su malog Džonija iz Kanzasa koji na času veronauke 1952. godine objašnjava zašto je komunizam pretnja američkom načinu života. Ili pak, malog Ivice iz Zagreba 2018. o pretnjama komunizma hrvatskom narodu. 

U tome i leži sva beda liberalne ideologije: prihvatajući desničarsku ideologiziranu sliku komunizma, liberali već u startu predaju bitku, a potom se čude kako desnici polazi za rukom da čak i najblaže levo-liberalne politike kompromituju kao komunističku propagandu, te tako guraju političku scenu u desno. Zatim sledi dalje čuđenje, kada revizija istorije postaje toliko rasprostranjena da se negiranje genocida i Holokausta bez problema pojavljuje na nacionalnoj televiziji. A posle toga može doći samo nasilje, koje su liberali oportunističkim kompromisima sa desnicom isprva pokušali da spreče.

Autor: Stefan Gužvica, povjesničar i doktorand Univerziteta u Regenzburgu



 [1] Boris Rašeta, Staljinovi ubojice, Tito i Krleža(Zagreb: 24 sata, 2017), 109-111.

[2] Ubavka Vujošević, „Prilozi za biografiju Mustafe Golubića“, Istorija 20. veka 1-2 (1993): 217-230.

[3] Rašeta, Staljinovi ubojice,128.

[4] Rašeta, Staljinovi ubojice,122. U drugim delovima knjige, Rašeta ističe da je Bastajić uveliko izgnan iz komunističkog pokreta u ovo vreme. Što se tiče Golubićevih lutanja tokom 1940. godine tiče, sve što autor može da zaključi jeste da je Matvejević rekao da je Krleža rekao da mu je Golubićeva sestra rekla da joj je Golubić rekao da je 1940. godine „čak dva puta išao u Meksiko“. Rašeta, Staljinovi ubojice,26. Ovo se, naravno, ne može uzeti kao baš verodostojna tvrdnja.

 [5] Rašeta, Staljinovi ubojice,138-159.

[6] Rašeta, Staljinovi ubojice,145.

[7] Rašeta, Staljinovi ubojice,119. Uzgred, NKVD u proleće 1933. godine nije ni postojao pod tim imenom, nego je bio Объединённое государственное политическое управление, odnosno OGPU, da bi bio reorganizovan kao Народный комиссариат внутренних дел, tj. NKVD, 1934. godine.

[8] Rašeta, Staljinovi ubojice,140. Članak sa Wikipedije nije sasvim tačan. U svojoj autobiografiji napisanoj u Bazi Internacionalnih brigada u Albasetu 1938. godine, Begović navodi da je od decembra 1932. godine do oktobra 1933. godine bio u Jugoslaviji, Albaniji, Italiji i Austriji, pre nego što se trajno obreo u Francuskoj. Ruski državni arhiv socio-političke istorije (RGASPI), 495-277-17, Владимир Стефанович [Vlajko Begović], „Биография - Владимир Стефанович“, 2, 10. februar 1938.

[9] Rašeta, Staljinovi ubojice,123. Ironično je da, uprkos autorovoj tvrdnji, Krajačićeve izjave koje se citiraju u knjizi nisu „male i škrte“, nego predstavljaju neke od politički i istorijski najpronicljivijih komentara na temu KPJ u drugoj polovini tridesetih.

[10]Rašeta, Staljinovi ubojice,22-26.

[11 ]Arhiv Jugoslavije (AJ), Zbirka Memoarska građa (MG) 2047/2, Vlajko Begović, „Boravak u Sovjetskom Savezu.“

[12] Rašeta, Staljinovi ubojice,58-71.

[13] Rašeta, Staljinovi ubojice,76-82.

[14] Rašeta, Staljinovi ubojice,83-86.

[15] Rašeta, Staljinovi ubojice,87-89.

[16] Rašeta, Staljinovi ubojice,78-82.

[17] Rašeta, Staljinovi ubojice,99-100.

[18] Najnoviji primer toga je knjiga Jurija Sljozkina The House of Government: A Saga of the Russian Revolution(Princeton: Princeton University Press, 2017).

[19] Leon Trotsky, The History of the Russian Revolution(New York: Simon and Schuster, 1937), 3-51. 

[20] Orlando Figes, A People’s Tragedy: A History of the Russian Revolution(London: Penguin Books, 1998). Time se naročito bave prva dva dela knjige, „Russia under the Old Regime“ i „The Crisis of Authority (1891-1917).

[21] Sheila Fitzpatrick, The Russian Revolution, 3rd ed. (Oxford: Oxford University Press, 2008), 15-39.

[22] Rašeta, Staljinovi ubojice,61.

[23] AJ, MG 2175/3, Stevan Belić-Dudek „Sećanja iz revolucionarne delatnosti, I sveska – Opšti podaci o biografiji i revolucionarnom radu u Jugoslaviji i emigraciji.“  

[24] Rašeta, Staljinovi ubojice,72-75.

[25] James R. Barrett, History from the Bottom Up and the Inside Out: Etnicity, Race, and Identity in Working Class History (Durham and London: Duke University Press, 2017), 77-101.

[26] Figes, A People’s Tragedy, 524-532.