Srijeda 26.6.2019.

Deveti jun na Sutjesci je bio najteži dan

Početak kraja Bitke na Sutjesci

Opkoljavanje je bilo u punom zamahu.
Proleteri nisu uspeli da očiste Nemce sa Košura, brega koji dominira levom obalom reke. Desno krilo 118. lovačke divizije (borbena grupa Gertler) uspelo je da odbije sve napade. Prema Zelengori se moglo proći još samo dvema strmim stazama preko Tjentišta. A i to je još bilo moguće samo zahvaljujući fanatičnoj petodnevnoj odbrani Druge dalmatinske koja je na grebenima Tovarnice sprečavala upad Nemaca (borbena grupa Annacker) s juga u dolinu Sutjeske.

Prva proleterska divizija iskoristila je brešu na Sutjesci da se dohvati masiva Zelengore kod Vrbničkih koliba. Za njom su se izvlačile i ostale jedinice. Ali nemačka komanda je pažljivo pratila razvoj situacije, i odmah je ubacila svoju rezervu, 369. diviziju u frontalno nastupanje na Zelengoru sa severa. Prva proleterska je već devetog bila napadnuta od strane centra 369 divizije - borbena grupa Höhne uspela je da ih zbaci sa platoa Bavan. Sa istoka, na levom boku, osećao se pritisak levog krila 369. divizije (borbena grupa Wörtmüller) i levog krila 118. divizije (borbena grupa Tribukeit). Treća krajiška, sestrinska brigada prve proleterske, nabasala je da desno krilo 369. divizije (borbena grupa Fischer) čiji je zadatak bio da zatvori Zelengoru sa zapada i napadne naš levi bok.

Uz to, dan je, posle dužeg vremena, bio potpuno vedar, i avioni su bez prestanka nemilice sejali smrt, kažnjavajući svaku neopreznost.
Svi su imali pune ruke posla, i nije bilo ni trenutka odmora.

Komandant Prve proleterske divizije, Koča Popović, imao je isped sebe tri nemačke borbene grupe, a iza sebe još tri. Dve ojačane nemačke divizije. Front se iz časa u čas zgušnjavao, a slobodni prostor se sužavao. Nemačke napadne klinove na suprotnim stranama razdvajalo je samo par kilometara.
Sa Kočinog stanovišta, situacija je bila dramatična, i nije se smelo gubiti ni trenutka. Trebalo je delovati brzo i odlučno. Svaki izgubljeni trenutak činio je situaciju samo težom. Komandantov instinkt bio je ispravan: on to u tom trenutku nije znao, ali Nemci su iza fronta 369. divizije već prikupljali delove 724. lovačkog puka kao pojačanje.

DAN KAD JE JURIŠALA CIJELA PRVA PROLETERSKA

Koča se opredelio za napad prema severu, pravo kroz centar fronta 369. divizije. Više puta pokušao je da dobije Vrhovni štab radio-vezom, da izloži svoje viđenje situacije i svoje predloge, ali uzalud.

VŠ je bio offline. Koča se našao pred problemom odgovornosti. Osećao je da mu je najviša dužnost da deluje, i to odmah, ali nije imao odobrenje komandanta. Blago rečeno, nije imao odobrenje. Međutim, prema njegovom viđenju, sve drugo osim energičnog proboja, i to odmah, predstavljalo je siguran put u kolektivnu propast.

Zato je doneo odluku da postupi samovoljno. O tome je napisao obaveštenje Vrhovnom štabu, koje je poslao po kuriru. Vrhovni štab bio je samo četiri kilometra dalje, ali teren je bio težak, situacija neizvesna, pa se ni vreme prispeća nije moglo pretpostaviti. U toj poruci je izneo ne samo svoju nameru da se probije prema severu, nego i ubeđenje da će uspeti. U stvari, predstavio je proboj kao izvesnost. Rekao je otprilike, mi probijamo neprijateljski front i marširamo ka severu. „Preporučujemo“ da što je pre moguće. Takođe „preporučujemo“ da usmerite neke jedinice na pravce prema borbenim grupama Fischer i Annacker, jer naše jedinice napuštaju položaj na tim pravcima.

Koča je proboj video kao odsudni trenutak. Neuspeh nije dolazio u obzir, jer bi neuspeh bio kraj svega. Zato je naredio krajnje mere: rasformirao je sve pomoćne i tehničke jedinice, i naredio da svi, uključujući i oficire, moraju krenuti na juriš zajedno.

Deveti jun na Sutjesci bio je najteži dan.
A onda je svanuo deseti.

Do odlučujućeg udara došlo je desetog u zoru. Nakon noćnog marša, proleteri su prišlli nemačkim položajima na Balinovcu. Neprijatelj ih nije otkrio. Prvi i jedini put, svi su bili u streljačkom stroju, počev od komandanta Prve proleterske Danila Lekića pa do kuvarice Milene, Dalmatinke. Na njihovom levom krilu nastupao je streljački stroj Treće krajiške.

I sve je u stvari ispalo kao jedan veliki antiklimaks. Centralni deo fronta 369. divizije se već pri prvom naletu proletera potpuno raspao, vojnici su krenuli u bežaniju, i niko nije mogao da ih zaustavi sledećih dvadeset kilometara. Proleteri su jurišali kao na krilima. Treća krajiška poletela je da zauzme brdo Pliješ i otme zastavu 369. puka, i štab je jedva vratio ljude na pravac proboja. Naređenje je bilo: zauzeti što više prostora u marš-proboju, bez bilo kakvih zastoja i usputnih zaustavljanja. Uzalud je major Höhne vikao, pretio i mlatarao pištoljem. Uzalud je štab divizije ubacivao rezerve i oficire da zaustave rasulo i uspostavi liniju fronta. Uzaludna je bila i intervencija samog komandanta divizije general-lajtnanta Fritza Neidholta koji je lično preuzeo komandovanje ljudstvom na terenu. Ali o tome kako su bežali ćemo jednom posebno.

A sad da se vratimo na ostale naše snage.
Jer deveti jun na Sutjesci bio je najteži dan.

SVJEDOČANSTVO MAJORA DEAKINA

Dve brigade Prve proleterske divizije zaobišle su Košur i isprenjačile u visove Zelengore, a za njima se pod stalnim pritiskom probijao Vrhovni štab i razvučena formacija od sedam brigada. Iako je Vrhovni štab bio samo oko četiri kilometra udaljen od Kočinog štaba, ovaj nije uspeo da uspostavi radio-vezu. A postojao je i razlog za to. Daćemo reč jednom svedoku, britanskom majoru Deakinu da opiše deveti jun:
"Britanska misija je stigla sa osnovnim zalihama hrane, od kojih je veći deo podeljen na Crnom jezeru. Svaki od nas nosio je koliko je mogao, a dobijali smo i oskudna sledovanja od Tita i njegovog štaba. Ovo je sada bila neka čorba od kopriva, i naše prvo upoznavanje sa ovim jelom bilo je preko Bila Stjuarta: "Nije loše, ali trebalo bi malo soli."

Naša grupa mogla je u ovom trenutku da upotrebi poslednju konzervu sardina. Ona je predstavljala simbol našeg raspoloženja i situacije. Ja sam bio sklon da je čuvamo, verujući, uprkos jasnim znacima koji su nam suprotno govorili, da ćemo ostati živi da bismo je sutradan potrošili. Stjuart se nije složio s tim i njegovo je mišljenje prevagnulo: "Bolje je otvoriti je i umreti sa punim stomakom." Ova šala pokazala se kao predosećanje.

Neprijateljski avioni - pravi šaroliki cirkus "dornijea", "štuka" i neobičnih letelica - uhvatili su nas pri svitanju na proplancima okruženim brezama baš ispod vrha Ozrena. U neprekidnim niskim letovima duž doline Sutjeske, oni su pokušavali da onemoguće prelazak drugoj grupi jugoslovenske vojske, sada uhvaćenoj u zamku između Pive i rečne linije upravo iza nas. Avion je osmotrio i zapazio prikupljanje naših ljudi među drvećem na vrhovima okolnih brda zapadno od nemačkog utvrđenja kod Tjentišta. Zlokobnoj igri bili su izloženi oni od nas koji su uhvaćeni na visovima. Avioni su, spuštajući se nisko, leteli uzduž i popreko šume, šablonski, ostavljajući pri svakom preletu čistu putanju od bombi, a katkada izbacujući manju seriju granata iz pilotskih kabina. Čovek se mogao skloniti samo između breza, tražeći spas u instinktivnom zauzimanju najrazličitijih poza: čas uspravljen pored stabla, čas čučeći među odlomljenim granama. 

Pri jednom takvom bombardovanju naša grupa bila je saterana u škripac. Imao sam samo vremena da doviknem Stjuartu: "Uzmi zaklon. Upotrebljavaju eksplozivna zrna!" Kada su eksplozije odjeknule, rasturili smo se po tesnom prostoru: Bil Stjuart i grupa oficira u jednom pravcu, a Tito, komandant Pratećeg bataljona i ja u drugom, dok su se ostali članovi Britanske misije i jugoslovenskog Štaba razišli među drvećem. Kada je poslednja bomba iz jednog svežnja eksplodirala na nekoliko metara od nas, Tito, nekoliko njegovih ljudi i ja našli smo se na gomili u jednom plitkom udubljenju u zemlji. Izvukavši se iz udubljenja, potražili smo nov zaklon pre sledećeg talasa, ali nismo ostali nepovređeni. Jedan od komandira iz Pratećeg bataljona i nekoliko njegovih ljudi bili su mrtvi. Tito, ranjen u rame komadom bombe, ležao je pod telom svog alzaškog psa Tigra, koji se u samom trenutku eksplozije bacio preko svog gospodara. I ja sam bio zakačen: moja leva cipela bila je razneta, hramao sam s lakom ranom na nozi. Stjuart se nije video. On je pokušao da se zaštiti u stojećem stavu, zaklonivši se iza debelog bukovog stabla, ali je poginuo pogođen u glavu komadom bombe ili zrnom. Ostali iz naše najuže grupe nisu bili povređeni. Stjuartovog radio-telegrafistu ošamutio je udarac komada bombe koji se zadržao u špilu karata u džepu na grudima.

Viši oficiri brzo su se pobrinuli za Tita i sa štabom i ljudstvom Pratećeg bataljona pronašli jedno prostrano udubljenje zaštićeno odozgo stenom. Ovde je za vreme intenzivne vazdušne aktivnosti u toku dana bilo improvizovano komandno mesto. Nedaleko odatle Britanska misija, izuzev Stjuarta, čije je telo ležalo na suprotnoj padini Ozrena, bila je ukleštena na jednoj izbočini uske stene. Ispod nas je bila strma provalija, a odmah iznad nas - greben brda.

Leteći katkad ispod našeg orlovskog gnezda, avioni su ličili na lešinare koji se skupljaju očekujući plen, a sa isprekidanim rafalima njihovih mitraljeza mešale su se snažne eksplozije artilerijskih granata i minobacačkih bombi sa nemačkih položaja na obližnjim visovima. U toku preostalih časova dana bili smo prikovani za zemlju i nepokretni.

Iznad nas nadnosila se stena koja nas je štitila od bombi i zrna izbacivanih iz neprijateljskih aviona, tako su ona ujednačeno proletala pored nas, padajući niže, u dolinu. Duž stene na kojoj smo se šćućurili napravili smo zaklon od kamena, dok je na suprotnoj strani, na padini brda, u istoj visini s nama, jedna nemačka četa otvarala vatru. Kivno smo ih posmatrali kako se kreću kao živahne lutke u svojim utegnutim uniformama.

Partizanske patrole su u sumrak prešle dno doline i na juriš zauzele ove nemačke položaje. Nekoliko trenutaka kasnije prošli smo i mi tuda. Ostala su samo svučena tela izginulih Nemaca i pocepana zastava "Vražje divizije".

Mrak je doneo olakšanje i tišinu. Odobreno je da se sahrane tela Bila Stjuarta i ostalih. Među ovim drvećem i stenama palo ih je preko stotinu. Vazduh je bio vlažan. Mučno se popevši, prvi put posle našeg dolaska, na pravi kostur od konja, jahao sam u koloni, dok je pomrčina progutala stazu koja je vodila severno, ka nemačkim linijama.

Kasno te noći nađosmo se na zupčastoj ivici neprijateljskog obruča. Naša kolona bila je svedena na tridesetak ljudi i kretala se s dva izviđača na čelu. Iznenada se ukaza jedna čistina i na njoj logorska vatra, pored koje su koračali gore-dole nemački vojnici.
Jedan od naših izviđača ubio je nožem stražara, i mi smo bešumno i neprimećeni šmugnuli pored bukovih stabala.

Prilikom drugog pokreta dvojica britanskih radio-telegrafista bili su zbog bombardovanja iz vazduha odvojeni od naše grupe i prikovani za zemlju dok su pokušavali da uspostave vezu sa Kairom. Jedan je ležao kontuzovan, dok je drugi pokušavao da se zaštiti kamenjem koje je naslagao u krugu oko radio-stanice.

Ljudstvo Prve i Druge divizije krajnje požrtvovanim akcijama, vatrom i jurišima, načinilo je uzak prolaz. Sačuvana je poslednja poruka jedne čete:

"Učinićemo sve što je u našoj moći da zadržimo Nemce. Dokle god čujete pucnje iz naših pušaka, Nemci neće proći. Kad pucnji prestanu, onda ćete znati da više nema komunista-proletera u životu".

Vladala je tišina na sve strane kada smo u koloni po jedan krenuli između nemačkih utvrđenih tačaka. Malo konja je preživelo. Bili su pokriveni granama, a uzde smotane. Prema strogom naređenju, nije se čuo ni glasak duž marševske kolone. Nemci, izgleda, nisu bili svesni našeg prisustva. Noć je uvek bila naša, pa je tako bilo i u ovom bezglasnom trenutku. No bezbednost pomrčine plaćena je strašnom cenom. Blizu nas još su stražarile naše jedinice okrenute prema Nemcima u bunkerima. Na jednoj tački bili smo udaljeni od nemačkih položaja dve stotine metara.

I naši i neprijatelji bili su na izmaku snaga kada smo u tišini stigli iza glavne kružne barijere od koje je zavisila celokupna neprijateljska operacija uperena protiv nas. Breša je zatvorena iza zaštitnice naše kolone iznenadnim nemačkim reagovanjem, i poslednji branioci sa obe njene strane bili su savladani. Vodnik Routon je u svom dnevniku, nekoliko dana docnije, zabeležio: "Prošli smo između nemačkih linija noću, udaljeni oko jedan kilometar od jedne i oko pet stotina metara od druge. Obruč se zatvorio petnaest minuta posle našeg prolaska.""

VELIKA I TEŠKA ODLUKA

Devetog juna ranjen je Tito, poginuo je Vasilije Đurović, komandant Četvrte crnogorske brigade, i još veliki broj oficira i vojnika. Uprkos svemu, VŠ je sa glavnom grupacijom vojske uspeo da pređe Hrčavku i dohvati se platoa Lučkih i Vrbničkih Koliba. Time se prostor koji su jedinice još držala još dodatno smanjio.
A onda je svanuo deseti jun. U prvom trenutku, sve je bilo isto, samo još gore. Uto je stigla i Kočina poruka. Ona u kojoj javlja: mi odosmo, a vi nemate šta da čekate, nego bolje krenite za nama.

Ali Tito je razmišljao drugačije. Na savetovanju u Mratinju 3. juna odlučeno je da se snage podele na dve grupe: jedna, sa Vrhovnim štabom i AVNOJ-em, koja će pokušati proboj preko Sutjeske, i druga, sa delegatom VŠ Đilasom, Savom Kovačevićem, i sa Centralnom bolnicom, koja će pokušati proboj preko Tare u Sandžak. Međutim, osmog juna Đilas i Sava javili su svoju definitivnu odluku da je proboj preko Tare nemoguć, i da kreću za prvom grupom.

Ujutro desetog Tito je zastao da sagleda situaciju. Do devetog u podne, koridor na Sutjesci je branila Druga dalmatinska na Barama s južne strane i grupa brigada na Košuru sa severne. Međutim, u toku poslepodneva i noći, sve jedinice su se izvukle iz prostora između rečice Hrčavke i Sutjeske. Nemcima je put prema Sutjesci bio potpuno otvoren – i Annackeru sa Bara, i Gertleru sa Košura.
Nemci su međutim nastupali oprezno, izviđajući da spreče moguća iznenađenja.

Tito je tražio od zaštitnica koje su poslednje prošle, od Desete hercegovačke, izveštaj o tome šta se događa sa Drugom grupom tj sa Sedmom banijskom divizijom kao njenom prethodnicom, i da li su uspostavili vezu. Zaštitnice su izjavile da nisu uspostavile nikakav kontakt sa banijcima. Tito je tada shvatio da je Nemcima ostavljen otvoren prostor da zatvore koridor i odseku Drugu grupu.

Tito je shvatio da, bez obzira na sve, ne može da podlegne iskušenju i tek tako pojuri za Kočom. Razlozi moralne odgovornosti odneli su prevagu nad taktičkim razlozima. Tito je doneo jednu od svojih teških i velikih odluka:
Ne da neće krenuti napred za Kočom, nego će neke snage VRATITI NAZAD, kako bi uspostavio vezu i pomogao izvlačenje Druge grupe.

Peti bataljon Četvrte crnogorske – oni su bili "srećnici" koji su dobili zadatak da se vrate nazad preko Hrčavke prema Sutjesci, pravo u usta nemani. 

I zadatak je izvršen!

Nemci koji su se nadneli nad dolinu Sutjeske, još uvek pod utiskom ogorčenih borbi prethodnih dana, kad su osetili partizane u tom prostoru, zastali su na trenutak da se prikupe i organizuju. 

Ostalim snagama Vrhovni štab dao je zadatak da pređu u aktivnu odbranu. Na severnom frontu, tamo odakle je otišao Koča sa Prvom, već su se pojavile nemačke izvidnice.

Šta se u međuvremenu dešavalo sa Sedmom banijskom? Banijci su imali zadatak da usiljenim maršem preko Vučeva, Dragoš sedla i Sutjeske uspostave vezu sa Prvom grupom, ali su bili sasvim svesni da stvari mogu vrlo lako da krenu naopako. Na Sutjesku su izbili devetog kasno noću, ali se nisu usudili da je pređu po mraku, zbog brze vode i neizvesne situacije sa druge strane. Kad su u zoru krenuli preko Sutjeske na svoje ne malo iznenađenje ustanovili su da sa druge strane nema nikoga. Sa obližnjih utvrđenih nemačkih položaja počele su da pljušte granate, ali na Sutjesci nije bilo nikoga. A na još veće svoje iznenađenje, na obližnjem Tisovom brdu naišli su na Crnogorce koji su, ugnježdeni između dve nemačke formacije, štitili stazu preko Ozrena i Hrčavke.

Otkud vi ovde, između čekića i nakovnja, pitali su ih Banijci.
Vas čekamo, dobili su odgovor.

Bio je to nadasve emotivan trenutak. Toliko emotivan da je nekoliko dana kasnije, pri prvom trenutku predaha, štab Sedme banijske divizije osetio potrebu i odlučio da napiše pismo zahvalnosti Petom bataljonu Četvrte crnogorske.

Veza uspostavljena, tu su – stigao je u toku poslepodneva izveštan na Titov položaj. Peko, komandant Druge proleterske divizije, sugerisao je da je bolje da se odmah krene i iskoristi Kočin prodor. Inače će posle ionako morati istim putem, samo kad se Nemci srede, pod mnogo težim okolnostima.
Krećemo, odlučio je Tito.

I brigade su se sjurile niz Zelengoru, pa u istočnu Bosnu, rušeći sve pred sobom. Jedna za drugim padale su Vlasenica, Srebrenica, Kladanj, Olovo, Zvornik... Slobodna teritorija se širila: Bugojno, Jajce, Tuzla, Šamac, ... da ne nabrajam, spisak je dugačak. Za njima su neprekidno kaskale dve nemačke divizije sa Sutjeske, 7. SS i 369, ali bez većih uspeha.

Druga grupa nažalost nije u celini spašena. Bila je razvučena na dva dana marša između prednjih jedinica Sedme banijske i Treće sandžačke kao zaštitnice. Nemci su bili razbijeni samo na jednom sektoru na Zelengori. Na ostalim sektorima oni su nastavili sa sistematskim stezanjem obruča. Banijci su se izvukli, ali je veza iza njih pukla. Zatim Prva dalmatinska, ali je i za njom obruč ponovo zatvoren. Dve brigade sa pokretnim ranjenicima ostale su u klopci, prisiljene da trinaestog jurišaju na utvrđene položaje na Tjentištu. A nepokretni ranjenici posakrivani po pećinama uglavnom su svi stradali.
Ipak, glavnina se probila, i nastavila trijumfalni pohod.
 

KOČA POPOVIĆ

A junak proboja bio je Koča, svojeglavi i neposlušni proleterski komandant. Jer sve je ispalo onako kako je on zamislio.

O njegovoj samovoljnoj odluci Peko Dapčević, komandant 2. proleterske divizije rekao je sledeće: »Blagodareći pravilnoj proceni situacije, smjeloj i promišljenoj inicijativi komandanta 1. proleterske divizije (koju su pri izvršenju proboja podržale snage 2. proleterske divizije), ubrzo je nađeno najbolje rešenje za izlaz iz te tako teške situacije.«

Velimir Terzić — vršilac dužnosti načelnika Vrhovnog štaba o proboju na Balinovcu kaže: »Uspeh 1. proleterske divizije 10. juna bio je od presudnog značaja za čitav ishod tridesetodnevne bitke na Sutjesci. Njenim prodorom kroz Zelengoru ka Jahorini bio je ne samo kompromitovan već i osujećen neprijateljski plan okruženja i uništenja glavne operativne grupe, gde su stvoreni svi bitni uslovi za brži prolaz svih ostalih naših snaga!«

Ponovo Deakin: »Uredan, napet, promišljeno kontrolisan osetljivim i disciplinovanim umom i snagom volje, Popović je bio intelektualac, vojnik izvanredne darovitosti, što je možda bilo i tuđe njegovoj unutrašnjoj prirodi. Poticao je iz imućne beogradske porodice i rado se odvojio od svog domaćeg porekla posle studija filozofija na Univerzitetu u Parizu, gde se kretao u nadrealističkim krugovima, u levičarskom svetu pesnika, književnika i umetnika. Bilingvalan, govorio je sarkastičnim uglađenim francuskim jezikom i u njegova mentalna utvrđenja nije se moglo prodreti. Njegove sarkastične primedbe bile su kao udarac mačem. Respektujući protivudare, uvek je bio na oprezi. Popović se borio u redovima Španske republikanske vojske, i postao artiljerijski kapetan. Kao komandant 1. divizije, sa svojim sigurnim instinktom i munjevitim shvatanjem situacije, Koča Popović je odjednom osetio slabu tačku u obruču nemačkog okruženja severno od Sutjeske i neposredno je doprineo našem spašavanju.... Popović je bio usamljen vuk, samotan čovek, s retkim trenucima neopreznosti. Imao je primese vojnog genija i mržnje prema ratu. Bio je oprezan u sklapanju prijateljstava i branio je sa vraškom veštinom totalno poštenje uma i srca.«

Ipak.

Sa Titovog aspekta gledano, Koča je onaj koji je na sebe preuzeo ovlašćenje da donese odluku, ne samo o vođenju operacije, nego i o moralnom sadržaju i sudbini revolucije.
Večito je pitanje ratnika – revolucionara: da li se sme ostaviti drug u opasnosti.
Ne samo da sme, nego čak i mora. Jer, pobeda je vrhovna dužnost i obaveza, a da bi se pobedilo, neko mora ostati živ, rekao bi možda Koča.
Ali kakva je to onda pobeda, i za šta se mi to uopšte borimo – za spas vlastite kože, ili za novi moral, poverenje u čoveka, zajedništvo i solidarnost? – pitao bi možda Tito.
Na kraju, zahvaljujući Kočinoj svojeglavosti dobili smo ne sasvim dosledan, ali praktičan i uspešan spoj dve varijante.

Kočina odlučnost bila je presudna – to su na kraju svi priznali, pa i Tito. Ali u prvo vreme nije bio baš oduševljen. Jer, na kraju krajeva, Koča je taj koji je samovoljno otišao, ostavivši svog vrhovnog komandanta ranjenog, opkoljenog i ophrvanog taktičkim i moralnim dilemama. Sa sve lakonskom porukom, preporučujem da krenete za mnom  I još, preporučujem da zatvorite rupu koja je ostala iza mene, da vas ne ubije promaja.

Za to je, ako ćemo pravo, uz sve pohvale i ordene, Koča zaslužio da ga se, onako drugarski, strelja pored prve omorike.

Tito mu to nije lako oprostio. Čim su se dohvatili istočne Bosne, Tito mu je poslao poruku da preda komandu nad divizijom, i dođe k njemu na raport. Ipak, u međuvremenu, pre nego što je Koča stigao, Tito se predomislio. Preovladala je šira perspektiva: Takvi ljudi nam trebaju. Dva meseca kasnije, prilikom formiranja korpusa, Tito ga je unapredio u komandanta Prvog proleterskog korpusa.

AUTOR: GORAN DESPOTOVIĆ