Četvrtak 13.12.2018.

IZ ARHIVE: „U Srbu je podignut spomenik palim borcima"

Proslava Dana ustanka naroda Hrvatske u Srbu 27. srpnja 1950. godine

Povodom Dana ustanka naroda Hrvatske donosimo prijepis članka objavljenog u časopisu "Crvena zvezda" 1950. godine (br. 6-7, str. 39-42). 

Na ljeto 1950. godine dovršen je i svečano otkriven spomenik ustanku u Srbu, monumentalna kompozicija od četiri brončane figure (motiv ustanika, seljaka-boraca i žene u žalovanju) te dva velika reljefna ciklusa s prikazim borbe i stradanja ličkog naroda 1941. godine. Spomenik je rad Vanje Radauša, zagrebačkog kipara rodom iz Vinkovaca, aktivnog sudionika NOB-a i jedne od ključnih kiparskih osobnosti sredine 20. stoljeća.

Spomenik je nakon akcije Oluja 1995. godine miniran i potpuno uništen. Obnovljen je 2010. godine na inicijativu SNV-a, sredstvima Vlade RH i donacijama. Prilikom obnove izostavljeni su originalni natpisi na spomeniku. 

"U Srbu je podignut spomenik palim borcima"

(Crvena zvezda, br. 6-7, 1950., str. 39-42)

U Lici, u mestu Srbu, svečano je proslavljen 27 juli — Dan ustanka naroda Hrvatske. Istog dana u Srbu je otkriven spomenik palim borcima u Narodno- oslobodilačkoj borbi. Ovaj spomenik je po svome obimu i vrednosti veći od svih dosada podignutih spomenika u Narodnoj Republici Hrvatskoj. Visok je 13 i po metara. Svečanom otkrivanju spomenika i proslavi Dana narodnog ustanka u Srbu prisustvovao je veći broj oficira Jugoslovenske armije i boraca iz NO rata i drugih viših rukovodilaca NR Hrvatske na čelu sa predsjednikom vlade NR Hrvatske drugom Vladimirom Bakarićem. Narod iz okolnih sela i srezova masovno je prisustvovao ovoj svečanosti.

Troškovi oko podizanja spomenika iznose oko 3 miliona dinara i priku­pljeni su od dobrovoljnih priloga naroda ovog kraja i oficira JA i od pomoći Vlade NR Hrvatske.

Govornici na ovoj svečanosti istakli su veliki značaj podizanja spomenika koji će na tom mestu, na kome je najpre otpočeo masovni ustanak naroda Hrvatske, obeležavati značajno istorisko mesto i mnogobrojne žrtve.

Srb je malo mesto u Lici. U njemu je 27. jula 1941. godine podignut masovni ustanak naroda protiv okupatorske i Pavelićeve ustaške vlasti. Po raspadu stare Jugoslavije Pavelićeve ustaše su u Srbu, kao i u svim drugim krajevima naseljenim srpskim življem, počeli žestoki teror, progone, ubi­janja i klanja naroda. Već 27. juna 1941 godine Ustaše su u Srbu pohvatali oko 50 uglednih ljudi, povezali im žicom noge i ruke i noću kamionima odveli do provalije gđe su ih pobili ili žive bacili u jamu. Jedino je Voja Mileusnić (sada major JA) uspeo da se sakrije u jedan grm u momentu kada su ih poveli jami i tako je zahvaljujući pomrčini uspeo da se spase. Krajem juna meseca ustaše su spalili selo Suvaju u kome su poklali i popalili sve živo što su pohvatali. Ubijali su i klali decu, žene i starce. Palili su kuće i žive ljude bacali u vatru. U tome selu pobijeno je oko 2300 duša. Odmah su­tradan sličan slučaj dogodio se u selu Osrecima, gde je ubijeno 20 duša.

Na isti ovakav način ustaše su uništavale Srpski narod i u ostalim selima i srezovima Like. Tako su u selu Bubnju uspeli da pohvataju i po­piju većinu stanovništva, u selu Lokovu nije ostalo nijedne muške glave — sve su ih na prevaru pohvatali i pobili. To isto su radili i u svim ostalim selima Like, u Jošanu, Divoselu, Visuću i mnogim drugim. Videći kakvu mu sudbinu ustaše spremaju narod ih više nije čekao kod kuće, izbegavao je svaki kontakt sa njima i sklanjao se u šume. U šu­mama oko sela bili su organizovani zbegovi u ko­jima se narod krio jer se bojao da ga ustaše ne bi iznenadile u selu. U selima su organizovane osmatračnice koje su obaveštavale o dolasku ustaša, a tada je narod napuštao rad i odlazio u zbegove. Komunisti su obilazili zbegove i obaveštavali na­rod o situaciji, upozoravali ga na potrebu čuvanja oružja, bodrili ga i razvijali kod njega borbenost i spremnost na ustanak. Narod je u komunistima video svoje prave i jedine zaštitnike koji su ostali sa njim u najtežim momentima. Narod ih je rado slušao, dočekivao kao svoju decu i sa velikim poverenjem očekivao dan kada će ga pozvati na usta­nak. I taj dan došao je 27. jula.

Istog dana, 27. jula 1941. godine, kada je u Drvaru pod vodstvom Komunističke partije počeo masovni ustanak naroda, došlo je i do masovnog ustanka u Srbu i okolini, na čijem čelu su bili komunisti. Sa svih strana pohrlio je narod sa oružjem u rukama u Srb da sruši ustašku vlast i da nastavi borbu za svoje konačno oslobođenje. Toga dana razoružana je žandarmeriska stanica, pohapšeni i poubijani svi pretstavnici ustaške vlasti. Na opštinskoj zgradi, uz burno klicanje naroda Komunističkoj partiji i So­vjetskom Savezu, istaknuta je crvena zastava. Po­sle toga velika masa ljudi naoružana puškama, vi­lama i raznim drugim predmetima, razdvojila se i krenula u dva pravca, prema Kninu i Kulenvakufu, a u cilju sprečavanja intervencije od strane neprija­telja i da bi pomogla drugim selima koja su se digla na oružje čim su doznala za početak ustanka. Tako je već istog dana na Srpskom Klancu dočekan ka­mion sa 40 žandarma, koji su upućeni u Srb. Ka­mion je uništen, a žandarmi pobijeni.

Sledećeg dana na istom mestu dočekan je ka­mion u kome je bilo oko 40 ustaša. I ovaj kamion je uništen, a ustaše pobijene i pohvatane. Ukoliko je nekome od njih i uspelo da pobegne, seljaci su ga uhvatili i likvidirali. Istovremeno u selu Dolja­nima prema Donjem Lapcu dočekana su: tri nepri­jateljska kamiona, koji su iz Kulenvakufa upućeni u Srb kao pomoć. U međuvremenu kod Zrmanje je bačen u vazduh jedan voz sa italijanskim vojnicima. Ustanak se širio na sve strane i masovno zahvatao selo za selom.

Tako je u toku nekoliko dana bio oslobođen ve­liki deo Like, Dalmacije i Bosanske Krajine. Borbe su se nastavile na Gračacu, Kninu, Kulenvakufu, Udbini i drugim neprijateljskim garnizonima koji su bili opkoljeni. Prema Bihaću uspostavljen je obrambeni položaj na Drenovči. U mesecu avgustu ustaška vojska u jačini od 600 ljudi pokušala je iz Gračaca da se probije preko slobodne teritorije za Kulenvakuf. Međutim, kod sela Boričevca nepri­jatelj je potpuno razbijen i preko polovine neprijateljskih vojnika bilo je pobijeno ili zarobljeno, dok su ostali pobegli nazad za Gračac, a posle toga zauzet je i Kulenvakuf. U svim ovim borbama zaplenjena je velika količina pušaka i ostalog ratnog materijala, sa kojim su se mnogi borci naoružali na licu mesta, u samoj borbi, zamenjujući toljage i vile sa puškama otetim od neprijatelja.

Drugi pokušaj ustaške vojske da uspostavi „red" u pobunjenim mestima učinjen je početkom oktobra meseca od Bihaća. Ovog puta iz Bihaća je krenula jedna pojačana ustaška bojna u jačini oko 1.000 ljudi sa dve haubice. Ova bojna kretala se desnom stranom Une paleći sela i uništavajući sve za sobom. Narod koji bi pohvatali, ubijali su odmah. Ova ustaška vojska uspela je da zauzme Kulenvakuf koji se pre toga nalazio u rukama usta­nika. Odatle je otpočeo napad na Donji Lapac. Istovremeno jedna bojna domobrana otpočela je napad prema Lapcu od Bihaća, levom stranom Une. Međutim, napad domobrana od Bihaća odbijen je, a ustaške snage koje su napadale iz Kulenvakufa na Lapac napadnute su sa svih strana od mnogo­brojnih ustaničkih četa i vodova i sljedećeg dana, uz velike gubitke, proterane su za Bihać. Ovom prilikom pomenuta ustaška grupa izgubila je preko trećinu ljudstva. Zaplenjena je jedna haubica, veća količina pušaka i ostalog ratnog materijala. U ovim borbama pored meštana iz Lapačkog sreza učestvo­vao je priličan broj boraca iz najudaljenijih srezova Like koji su samoinicijativno došli u pomoć narodu Lapačkog sreza.

Posle ovih uspeha bilo je jasno da ustaše nisu sposobne da uspostave bilo kakav „red" u oslo­bođenim krajevima. Sada se pokazala potreba da njihovi saveznici, italijanski fašisti iz Dalmacije dođu i zaposednu te krajeve i da (kako su to oni i razni izdajnici govorili) ,,zaštite srpski narod od ustaša". To znači da se tada neposredno postavilo pitanje borbe protiv italijanskih okupatora.

U početku ustanka vladalo je potpuno jedinstvo naroda u borbi protiv ustaša. Sada je po pitanju borbe sa Italijanima došlo do kolebanja i razne četničke vode i pristalice starog režima počeli su da otvoreno istupaju sa zahtevom za mir sa Italijanima. Oni koji su bili za beskompromisnu borbu sa okupatorom i njegovim slugama okupljali su se oko komunista i nastavljali borbu protiv ustaša i okupatora, borbu za jedinstvo narodnih masa i ko­načno oslobođenje od okupatora. Na drugoj strani, na strani okupatora, grupisali su se razni četnički elementi i pristalice starog režima, okupljajući oko sebe sve nenarodne i kriminalne elemente. Ovi četnički elementi stupili su u savez s okupatorom opravdavajući to time da još nije vreme za borbu i da se nije moguće boriti protiv „italijanske sile". Oni su na sve načine nastojali da ustaške zločince okarakterišu kao delo čitavog hrvatskog naroda i da na taj način borbu protiv ustaša i okupatora svedu na borbu protiv hrvatskog naroda. Tako su ti izdajnici na čelu sa Stevom Rađenom i bivšim ma­jorom jugoslovenske vojske Rašetom doveli itali­janske okupatore u Srb i Donji Lapac i to odmah i neposredno posle razbijanja ustaške grupe u Donjolapačkoj Dolini, koja je pokušala da ponovo u tim krajevima uspostavi ustašku vlast. Ovi izdaj­nici ubrzo su se kompromitovali kod naroda, ostali malobrojni i usamljeni i bez direktne zaštite oku­patora nisu se nigde mogli pojaviti.

Komunisti i njihovi simpatizeri kao i ostali svesni elementi nastavili su nepoštednu borbu kako protiv ustaša tako i protiv talijanskih okupatora. U septembru mesecu organizovan je prvi parti­zanski odred u koji su ušli prvenstveno komunisti, radnici i omladinci. Borci ovog odreda većinom su bili iz Srba i sela njegove okoline. Ovaj odred bio je pod rukovodstvom Okružnog komiteta za Liku. On je pod komandom svoga komandira Đoke Jovanića krstario po čitavoj Lici i izvodio mnogobrojne akcije i zadatke koje je dobivao od Okružnog ko­miteta.

U to vreme četnički elementi uz pomoć italijanskog okupatora pokušavali su da u tim selima stvore neke „četničke bataljone kralja Petra" i da na taj način odvoje narod od partizanskog pokreta. To im, međutim, nije uspelo i narod je sa najvećim simpatijama pratio borbu ovog odreda, koji je ka­snije prerastao u bataljon „Marko Orešković", i u ogromnoj većini stao na stranu partizana. Svako­dnevno su u ovaj bataljon dolazili novi borci i de­setine ih je čekalo da pođu u njega čim doznaju da mogu dobiti oružje.

U selima su organizovani narodnooslobodilački odbori koji su pored ostalog pomagali partizanske jedinice i prikupljali pomoć za njih. Bilo je i slučajeva da kada Italijani uhapse pojedine aktivnije ljude ili porodice partizana, čitavo selo ode u italijanski garnizon da protestuje protiv tog hapšenja i da zahteva puštanje uhapšenih na slobodu. Tada isu italijanski okupatori bili prisiljeni da ih puste. Narod i omladina u pozadini sprečavali su na sve moguće načine trgovinu sa Italijanima i progonili su pojedine švercere i nasilno sprečavali svaki izvoz stoke, žita i drugih artikala za okupatora.

Posle razoružanja italijanskog garnizona u Do­njem Lapcu od strane bataljona „Marko Orešković, februara meseca 1942. godine ovaj bataljon je uz pomoć nekoliko četa sa tog terena napao italijanski garnizon u Srbu i posle osmočasovne žestoke borbe sa njim, kao i sa pojačanjima koja su im upućivana iz Knina, neprijateljski garnizon u Srbu bio je likvidiran. U ovim borbama italijanski garnizon pretrpeo je velike gubitke i jedan deo je jedva uspeo da se spase bekstvom za Knin. Tom prilikom okupatori su zapalili sve kuće u Srbu i u onim selima kroz koja je bežao.

Posle oslobođenja Srba u bataljon „Marko Orešković" prijavilo se preko stotinu novih boraca od kojih je formirana jedna nova četa u sastavu tog bataljona. Pored toga formirano je i nekoliko samostalnih terenskih jedinica koje su održavale položaj prema neprijatelju i njegovim posadama koje su se nalazile na pruzi između Knina i Gračaca vršeći istovremeno napade na te posade. Na taj način ove jedinice zaštićivale su sela na oslobođenoj teritoriji.

Najizrazitiji četnički elementi iz Srba pobegli su zajedno sa okupatorom. Kasnije su ti izdajnici pokušavali da pomoću okupatora stvore sebi neko uporište kod naroda. Oni su više puta napadali na ta sela, a u dva maha zajedno sa Italijanima uspevali su da zauzmu Srb. Međutim, nikada nisu uspeli da stvore sebi ma kakvo uporište u narodu, zbog toga su u svome besu palili čitava sela, i to neka od njih po nekoliko puta, i pljačkali sve što bi u njima zatekli, a zatim se zajedno sa okupato­rom povlačili u žicu.

Tako je Srb zajedno za celim Donjolapačkim srezom i mnogim drugim selima bio slobodan sve do kapitulacije Italije i dolaska Nemaca ujesen 1943. godine. Nemci su te jeseni ovladali komunika­cijom Bihać—Knin pa su u cilju njenog obezbeđebja uspostavili svoju posadu i u Srbu.

Komunikacija Bihać—Knin bila je za Nemce od velikog značaja pošto im je to bio najkraći put za Dalmaciju. Zbog toga su po svaku cenu morali da obezbeđuju saobraćaj tom komunikacijom. Nji­hove posade u Srbu i drugim mestima na pomenutoj komunikaciji bile su potpuno izolovane od naroda, u kome nisu mogle zadobiti nikakav uticaj, a po­gotovo im nije pošlo za rukom da uspostave svoju ili ustašku vlast nad tim narodom. Okupator je pokušao da svoj položaj u tim mestima učvrsti pomoću četničkih izroda koje je držao u svojim garnizonima pokušavajući da pomoću njih razbije jedinstvo naroda. Ali mu ni taj metod nije uspeo. Narod je ostao do kraja jedinstven i na svakom koraku svetio se svojim neprijateljima. Iako u tim selima nije bilo muškaraca sposobnih za borbu, pošto su već svi bili uključeni u jedinice VI Pro­leterske divizije i druge partizanske jedinice koje su se borile daleko od njihovih sela, narod je i dalje pružao otpor neprijatelju.

U svim selima, pa i u onima u kojima su bile neprijateljske posade, neprekidno su funkcionisali narodnooslobodilački odbori, organizovane su seo­ske straže od staraca i omladinaca ispod 15 godina. Ove straže nisu samo obezbeđivale sela od iznenadnog napada neprijatelja, već su svakodnevno vršile diverzantske akcije na neprijateljskoj komunika­ciji, podmećući nagazne mine, postavljajući zasede, i na taj način uništile mnogobrojne neprijateljske vojnike i ratni materijal. Nijedan neprijateljski vojnik ili četnički izrod nije smeo sam da se udalji od žice. U tim selima narod je skupljao hranu za partizanske jedinice, koje su tuda prolazile (od Bosne za Hrvatsku i obratno) ili operisale. Svi po­kušaji neprijatelja da to spreči propali su.

Da bi nešto doznao o stanju u selu neprijatelj je morao organizovati napad, jer bez borbe nije mogao ući ni u jedno selo. Okupatorski nasilnici zajedno sa svojim slugama ustašama i četnicima bili su prisiljeni da u neposrednoj blizini podnose narod koji radi onako kako on hoće, nepriznavajući nikakvu vlast okupatora i nalazeći se u stalnoj borbi protiv njega.

Ova borba nije bila laka. U njoj su dali živote najbolji sinovi. Nema kuće u kojoj nije neko poginuo ili ostao invalid, a u mnogima od po nekoliko muškaraca nijedan nije ostao živ. Ali uprkos svim patnjama i mučenjima, uprkos tome što je ostao bez kuća i ekonomski potpuno uništen, narod je ostao jedinstven i do kraja istrajao u borbi. To je bilo moguće zbog toga što je narod verovao u konačnu pobedu i u opravdanost svoje borbe. Tako je konačno došao novembar mesec 1944. godine I kada su jedinice naše Narodnooslobodilačke vojske oslobodile te krajeve i narodu donele punu slobodu, za koju se tako dugo borio i umirao.

General-major MILAN ŠIJAN

* Ovaj prijepis članka nije historiografska literatura, već ga donosimo kao sekunadarni izvor koja svjedoči o tome kako se o događajima vezanim uz ustanak 1941. pisalo neposredno po završetku rata. Autor teksta je general-pukovnik Milan Šijan, rođeni Ličanin iz Kupirova kraj Srba, sudionik ustanka i politički komesar ustaničkih snaga. 

Arhivska fotografija spomenika ustanku u Srbu
Arhivska fotografija spomenika ustanku u Srbu
Posjeta druga Tita Srbu 1967.
Izvor: MIJ
Posjeta druga Tita Srbu 1967.
Izvor: MIJ
Stanje spomenika nakon tenkovskog napada 1995.
Izvor: SNV
Stanje spomenika nakon tenkovskog napada 1995.
Izvor: SNV
Stanje spomenika nakon tenkovskog napada 1995.
Izvor: SNV
Spomenik nakon obnove 2010.
Izvor: SNV
Spomenik nakon obnove 2010.
Izvor: SNV