Danas je u Beogradu umrla Mira Pantović, nosilac partizanske spomenice 1941. Miru Pantović sam upoznala pre skoro deset godina kada sam sa Acom Krausom Kraus Aleksandar, Nebojšom Dragosavcem, Mariom Glišić Maria Glišić, Olgom Manojlović Pintar i Dejanom Kožulom skupljala svedočanstva nekih od poslednjih preživelih učesnika Narodnooslobodilačke borbe. O Miri bi danas moglo da se kaže sve ono što inače priliči ovakvim prilikama. Rođena je 1926. godine u Prokuplju. Član SKOJa postala je sa četrnaest godina a član KPJ 1944. kao već prekaljena borkinja sa osamnaest godina. Sve ono što joj se desilo u intervalu od 1944. do dana kada nas je napustila bio je život ispunjen vrlo različitim izazovima, čestim selidbama, ogromnom željom za okončanjem školovanja, požrtvovanjem za druge kao i ličnom tragedijom zbog gubitka dvoje dece, ćerke i sina. Poslednje dane života posvetila je zaostavštini pokojnog supruga, Radovana Pantovića, takođe topličkog partizana čiji su fantastični memoari objavljeni pre dve godine velikom zaslugom same Mire, Dragana Stojkovića, Aleksandra Sekulovića i Saveza antifašista Srbije. Celo jutro razmišljam šta je Miru najviše odredilo i definisalo i šta joj je dalo snagu ne samo da se nosi sa životnim usponima i padovima, ličnim tragedijama već i da o svakoj osobi o kojoj govori, govori sa puno razumevanja i poštovanja ali vrlo fokusirano i precizno, sa jedne strane bez svođenja osoba na puku formu sa druge bez patetike i patosa. Jedinstven i jednostavan odgovor verovatno ne postoji. Zato otvaram knjigu Žene Srbije u Narodnooslobodilačkoj borbi jer me danas mnogo više od onoga šta će o njoj reći oni koji su je voleli zanima šta su o njoj napisali oni koji su joj "nabacili" ovaj fantastičan izraz Super žene na lice. 28. oktobra 1942. Odeljenje za državnu zaštitu Ministarstva unutrašnjih poslova Nedićeve vlade podnelo je izveštaj o akcijama Pasjačko-jablaničkog, Prvog šumadijskog i Nišavskog partizanskih odreda, u vreme dok u tehnici Sreskog komiteta Pasjače raspoređenoj u više privatnih kuća sedi između ostalih Mira Pantović zadužena ne samo za prekucavanje i umnožavanje partijskih materijala već i skrivanje tehnike i raznošenje materijala (u uslovima Drugog svetskog rata u Srbiji posle proleća 1942. dužnost koja se mogla meriti samo sa igranjem ruskog ruleta a zbog čega su mnogi partizani koji su ratovali u ovom delu Srbije na mogućnost hapšenja vršili i kolektivna samoubistva) i skrenulo pažnju: "26 ov. m. oko 21 čas ušli su u Donjotoponičku oko 150 komunista, spalili celokupnu opšt. Arhivu sa pečatima, odneli iz kase 14 500 din, blokirali kuće naoružanih lica i oduzeli im oružje zatim održali propagandi govor na kome je govorio vođa Ratko Pavlović". Svi dalji izveštaji identičnog su sadržaja. Razmišljati o ratu u Srbiji nakon povlačenja glavnine partizanskih odreda u Bosnu nije ni malo lako. Većina partizanskih operacija sve do leta 1944. izgledala je manje više ovako. Biti partizan u Srbiji u periodu od 1942. do 1944. značilo je boriti se i opstajati u potpunom neprijateljskom okruženju. Ako su heroji onih delova jugoslovenskog ratišta gde su se vodile velike bitke bili prekaljeni borci, heroji srbijanskog ratišta su bili pozadinski radnici i radnice koji nisu dozvoljavali da Srbija bude odsečena i predata na milost i nemilost okupatoru i njegovim saradnicima. Samo zbog ljudi... tačnije rečeno žena koje su se povukle u najdublju pozadinu radeći u nemogućim uslovima da bi borba pa i ona gerilska uopšte bila moguća partizanski pokret u Srbiji je opstao a ovoj devojci na slici još uvek niko nije izašao na crtu
